Zub oca (Az atya foga)

Зуб оца
Поп Ћира и Поп Спира,
Представу по роману Стевана Сремца написао Ерне Веребеш
Копрoдукција Народног позоришта у Суботици и Српског позоришта у Мађарској

Режија:
Андраш Патаки

Радња романа Стевана Сремца „Поп Ћира и поп Спира” одвија се у богатом банатском селу, где са породицама живе два свештеника поп Ћира и поп Спира. Обоје су веома поштовани од стране сељана и живе у изобиљу и миру, често посећујући један другога. Њихове породице су блиско повезане, ћерке Јуца и Меланија су најбоље другарице.
Мир и идилу у селу нарушава долазак младог и згодног учитеља Петра Петровића, који изазива ривалство између два свештеника и две попадије, Персиде и Сидоније. Обе породице желе да учитељ ожени њихову ћерку, што доводи до многих комичних и драматичних ситуација. Свештеници својим интригама и покушајима да импресионирају учитеља, стварају све већи раздор
између две породице, а ситуација ескалира када поп Спира физички нападне попа Ћиру.
Глас о тучи брзо се шири селом, стварајући бројне трачеве и претеривања која погоршавају ствар. Покушаји помирења наилазе на отпор, посебно код попадије Персиде, која жели освету. Црквени суд покушава да реши сукоб, али не успева.
Коначно, и поред свих несугласица и сукоба, долази до срећног краја: Меланија се удаје за учитеља, који касније постаје свештеник, срећни су, иако немају деце.
Јуца, упркос противљењу своје мајке, налази срећу у браку са берберином Шацом, са ким има четворо деце. У свом роману Сремац испитује теме заједништва, сукоба, љубави и помирења у сеоској заједници, духовито и критичко гледајући на друштвене норме тог времена.
Прича „Поп Ћира и поп Спира“ је увек актуелна, јер се бави темама људске природе, живота у заједници и конфликтима који су присутни у свим узрастима и културама. Приказ сукоба карактера, породичне динамике и интриге одражава сложеност људских односа на духовит, али поучан начин. Стога је прича претрпела неколико драматизација и филмских адаптација (адаптација серије је
доступна и на Јутјубу). Ове адаптације омогућавају гледаоцима да поново и изнова откривају нова читања приче и њену релевантност у данашњем друштву.
Сценска адаптација „Поп Ћира и поп Спира” може се одразити на тренутно стање Српске Православне Цркве у погледу сложеног односа свештеничког живота и породичних обавеза. Роман и његове адаптације могу показати како лична и породична динамика могу утицати на свештеничку службу, посебно у случају ожењених свештеника. Питања покренута кроз причу, као што су вредности заједнице, цркве и равнотежа породичног живота, остају релевантна и у данашњим друштвеним и верским дебатама.

Стеван Сремац (1855–1906) је био српски писац који је живео и писао крајем 19. и почетком 20. века. Средиште његовог стваралаштва често је српско друштво у јужном региону, са посебном пажњом на живот малог града тог времена, његове обичаје, карактере и друштвену динамику. Сремац је постао познат као писац реалиста који је са суптилним хумором и иронијом приказивао људску природу и друштвене прилике. Међу његовим најпознатијим делима су "Ивкова слава", "Зона Замфирова" и "Пиле под тезгом"(Покондирена тиква). Ови радови дају увид у
српску културу, традицију и интеракције међу људима тог времена. Заоставштина Стевана Сремца остаје важан део српске књижевности, а његова дела се често проучавају у школама и у региону.
Исто као и Стеван Сремац, Ернe Веребеш је рођен у Сенти. Српски говори на нивоу матерњег језика и својим радом у Националном позоришту у Будимпешти значајно утиче на развој мађарске позоришне уметности. Као драматург стварао је многе представе, укључујући се и као музички директор у представи „Роко и његова браћа“ (2019), „Госпођа Сара“ (2019), „Отело“ (2018), „Трагедија човека “ (2018), „Св. чудовишта” (2017), „Министарова жена” (2016), где је био и драматург и композитор. Његов рад у великој мери доприноси очувању и развоју и мађарске
и српске културе и традиције. За унапређење уметничког живота Сенте и уметничко овековечење сећања на битку код Сенте, добио је и јубиларну захвалницу градоначелника, одликовање које истиче значај његовог културног деловања.
Андраш Патаки је активан на мађарској позоришној сцени у многим областима: познат је као редитељ, драматург, културни менаџер, сценограф и костимограф.
Од рођења живи у Шимегену (Sümegen), а каријеру је започео оснивањем Сцене Фораш (Forrás Színpad) у Ајки, 1986. године. Касније је радио као глумац и консултант у Театру Петефи у Веспрему и као управник Позоришта Евангелијум. У периоду од 2012. до 2022. године обављао је функцију директора Тратра Петефи у Шопрону. Добио је и значајна признања, укључујући награду “Јасаи Мари” и награду “Радноти Миклош”. Ради и као предавач на Факултету за позоришну и
филмску уметност, а од 2023. године је главни директор позоришта Ујсинхаз. Током свог рада режирао је многе представе, међу којима је и породични мјузикл „Господар дивљине – Завет“, који је постигао велики успех на мађарској премијери. Посебност представе је у томе што је у исто време и забавна и едукативна, дотичући се тема као што су заштита животне средине и љубав према природи.

Улоге тимаче:
Поп Ћира - Тибор Какоњи
Поп Спира - Јохан Вишер
Сидонија, поп Спирина жена - Сара Диенеш Хајду
Персида, поп Ћирина жена - Лаура Тополчањи
Меланија - ћерка попа Ћире и Персиде - Алиса Лацко
Јуца - ћерка попа Спире и Персиде - Анастазиа Каргина
Аркадије, црквењак - Арпад Черник
Ержи, служавка - Криста Сорчик

Пера Петровић, нови учитељ - Бранимир Ђорђев
Шаца, Спиридонов комшија - Золтан Молнар
Наратор и владика - Милан Рус
Техника- Тибор Прагаи
Костим - Aндреа Сељеш
Музика и музички текстови - Милан Рус
Кореографија - Бранимир Ђорђев
Асистент режије - Катарина Бачи
Трајање представе - 1 сат и 45 мин. са једном паузом